Честитамо, колега! Поздравляем, коллега!

У петак сам узела слободан дан, иако петком иначе радим од куће. Стефан је тога јутра у 11:00 бранио завршни рад о старим кућама на Дорћолу.

В пятницу я взяла выходной, хотя по пятницам обычно работаю из дома. В то утро в 11:00 Стефан защищал выпускную работу о старых домах на Дорчоле.

Радмила и ја смо стигле пола сата раније. Стефанови родитељи, који су кренули из Чачка у пет ујутру, већ су чекали испред улаза.

Мы с Радмилой пришли за полчаса до начала. Родители Стефана, которые выехали из Чачака в пять утра, уже ждали у входа.

Стефан, који је скоро целу ноћ цртао последње скице, рекао нам је да има велику трему.

Стефан, который почти всю ночь дорисовывал последние эскизы, сказал нам, что очень волнуется.

Радмила му је одговорила: „Стефане, држим ти палчеве, а о тим кућама ти знаш више него ико на целом факултету.“

Радмила ответила ему: «Стефан, держу за тебя кулачки, а об этих домах ты знаешь больше, чем кто-либо на всём факультете».

Одбрана је трајала скоро сат времена. Комисију су чинила три професора, међу којима је био и његов ментор.

Защита длилась почти час. В комиссию входили три профессора, и среди них был его наставник.

Један професор га је питао: „Господине Петровићу, зашто сте изабрали баш Дорћол?“

Один профессор спросил его: «Господин Петрович, почему вы выбрали именно Дорчол?»

Стефан је без треме одговорио: „Скоро свака кућа тамо има своју причу, а многе ће нестати ако их нико не обнови.“

Стефан без волнения ответил: «Почти у каждого дома там своя история, а многие исчезнут, если их никто не восстановит».

Седела сам у првом реду поред Радмиле и држала је за руку. Она је на свако питање заборављала да дише.

Я сидела в первом ряду рядом с Радмилой и держала её за руку. Она при каждом вопросе забывала дышать.

Кад је одбрана завршена, комисија нас је замолила да изађемо. Десет минута смо чекали у ходнику, гледајући у врата.

Когда защита закончилась, комиссия попросила нас выйти. Десять минут мы ждали в коридоре, глядя на дверь.

Напокон се професор вратио и рекао: „Честитамо, колега! Одбранили сте рад са десетком.“

Наконец профессор вернулся и сказал: «Поздравляем, коллега! Вы защитили работу на десятку».

Стефанова мама је почела да плаче и рекла да јој је пао камен са срца, а Радмила је рекла ментору: „Професоре, хвала вам што сте му тако стрпљиво помагали.“

Мама Стефана заплакала и сказала, что у неё камень с души упал, а Радмила сказала научному руководителю: «Профессор, спасибо вам, что так терпеливо ему помогали».

Диплому ће добити тек на промоцији, великој свечаности за све који су дипломирали. Али за нас је он тог дана постао архитекта.

Диплом он получит только на церемонии вручения, большом торжестве для всех, кто окончил вуз. Но для нас в тот день он стал архитектором.

Увече смо се окупили код Радмиле, где су нас чекали велика торта и сок од јабуке.

Вечером мы собрались у Радмилы, где нас ждали большой торт и яблочный сок.

Радмила је подигла чашу сока и рекла: „Архитекто наш, данас сам најпоноснија бака у Београду!“

Радмила подняла стакан сока и сказала: «Наш архитектор, сегодня я самая гордая бабушка в Белграде!»

Стефан нам је испричао да од јула почиње као приправник у једном архитектонском бироу. Позвали су га после писма које је послао у мају.

Стефан рассказал нам, что с июля начинает стажёром в одном архитектурном бюро. Его позвали после письма, которое он отправил в мае.

Подигла сам чашу и рекла: „Стефане, свака част! Кад твоја прва кућа буде готова, позови ме на усељење.“

Я подняла стакан и сказала: «Стефан, молодец! Когда твой первый дом будет готов, позови меня на новоселье».